U srednjoškolskom centru je bilo gadno. Udarali su nas i tukli svaki dan. Udarao nas je kako je ko stigao, i šakama i nogama. I ono kad nas odvedu da im rovove kopamo… Eh, što sam tu degenek dobio samo zato što nisam sa njima pjevao neku ustašku pjesmu. Ama, možda bih je ja i pjev’o, ali ne znam joj teksta da me ubiješ. Ali šta ćeš me ti ubijat’ kad me oni umalo ne ubiše kundacima i držalicom od lopate toga dana.
Bio sam u logoru u školi i onog dana kad ubiše onog čovjeka iz Prozora. Čuo sam pucanj iz pištolja, a zatim i jauke i vapaje za pomoć. A onda je sve utihnulo. Sve je nekako polahko utihnulo, baš kao što je se i naša nada da ćemo preživjeti sve polahko gasila. I onda, kad sam pomislio da bi našim mukama konačno mogao doći kraj, shvatih da prave muke tek dolaze.
Onog turobnog dana, kada je i vazduh mirisao na nevolje i muke, strpali su nas u kamione i odvezli na Makljen. Nas oko šezdeset. Niko nije progovarao, ali smo se pogledima razumijevali bolje nego riječima.
Živi štit!!! Nevjerovatno… ali istinito. Te mi scene dolaze na san skoro svaku noć. I svaki put kad pokušam da u snu pomognem komšiji Avdi da se spasi, vidim onaj isti metak. I svaki put kad pokušam da u snu pomognem komšiji Avdi da se spasi, vidim onu istu scenu, kako mu bojovnik s leđa ispali metak u potiljak… To mi ne da mira ni danju ni noću. I ma koliko mi je teško bilo onih nekoliko mjeseci u logoru,sve bih to oprostio samo da sam taj dan na Crnom Vrhu mogao pomoći svome komšiji.“
Te noći sam za divno čudo uspjela zaspati. Babo se trudio da ja ništa od tih njegovih trauma ne primijetim, ali je bio svjestan da dobar dio njegove prošlosti itekako dobro poznajem.
A i ja sam se trudila da svojim ponašanjem i odličnim uspjehom u školi budem babi olakšanje. Da mu bar na taj način pokušam pomoći da prebrodi sve traume i sjećanja na logoraške dane koji su ga često i mučno progonili.
„Ne ponovilo se kćeri moja nikada“, bio je babin odgovor kada god ja pokušam nešto više da saznam o tim njegovim danima u logoru. Ni ja ga više ne gnjavim takvim pitanjima, nego često poslije namaza podignem ruke, baš onako kako mi je mama govorila da i ona čini, i zamolim dragog Allaha da pomogne mom babi da pobijedi traume koje ga prate, i da se zlo više nikada i nikome ne ponovi.
Medina Muminović
VIII razred
O.Š. „Alija Isaković“ Prozor
(preporod.com/mb)
