Pokajničke riječi iz Beograda: ‘Sarajevo, sramoto naša… krivi smo mi koji smo ćutali’

Piše: Nikola Krstić

Izvor: Balkanrock

-Još uvek stare kajle pričaju o tim žurezama po Sarajevu – gde su vikendi bili nepresušni izvori zabave, gde je hors, kako oni tvrde, bio skoro pa džabe, gde se Novi Val sudarao sa tradicionalnim zvukom – praveći od tog grada urnebesnu mešavinu svega onoga šarmantnog što je tadašnja zemlja gajila.

Taj grad, ovenačan planinama, spontatno improvizovan tektonskim susretom različitih civilizacija, kultura i vera, kroz sve te godine, pulsirao je poput nabrekle vene prepune uskomešane krvi.

Čak je i Goran Bregović negde spomenuo da je to jedino mesto u onoj državi bilo, gde si, kada ustaneš ujutru, mogao u isto vreme da čuješ zvona pravoslavne i katoličke crkve, kao i hodžu koji sa minareta zapeva.

To je tada bio simbol harmoničnosti. To mesto je posedovalo dušu koja je bila otvorena za svakoga, koji ju je posećivao. U njega su svi dolazili, da sviraju, da jedu, da piju, da se provode do beskonačnosti, da ne misle kada će da se vrate kući, jer taj odlazak iz Sarajeva, kako gorepomenuta stara garda kaže, uvek je bio previše tužan.

Svirati u Sarajevu je bio duševni melem za ondašnju scenu: od Parnog valjka, Prljavog kazalište, Buldožera, Yu grupe, Galije, Smaka, Atomskog skloništa, pa sve do Riblje Čorbe, koji nije imao Boru na jednom koncertu, jer ga nisu pustili na odsustvo iz vojske.

Sarajlije su obožavale da dočekuju, kako matorci kažu, goste sa svih strana Jugoslavije.

Njihova gostoljubivost, duhovitost i simpatična naivnost se ogledala u tim hedonističkim uživancijama, koje su svi, pogotovo Beogađani, obožavali da upražnjavaju vikendom u Sarajevu. Svaki je iz vojske, kako oni tvrde, vukao nekog drugara u sećanju, koji je bio poreklom iz Sarajeva.

Svi su oni ostajali u prijateljskim odnosima; naravno, koliko su mogućnosti tadašnje dozvoljavale, stoga su, s vremena na vreme, preko fiksnog telefona, pisama ili razglednica održavali te kontakte. Čak su se i posećivali, pijančili, smejali se i jurili sojke.

I sve je to ličilo na bajkovitu fantaziju, dok se nije načuo šejtanski glas Radovana Karadžića, tamo oko 1992., iz tih planinčuga, koje su okruživale to nesretno Sarajevo, da “iz njega neće moći da poleti ni ptica nekontrolisano”. I odjednom, Beograd više nije poznavao Sarajevo. Odjednom, za beogradski Dnevnik, potreban je bio samo ćosićevski odjek, da Sarajevo više nije bilo mesto zabave, mira i idiličnosti, već kazamat u kojem se “srpska deca bacaju u kavez sa lavovima”.

Ali ni za Sarajlije Sarajevo više nije bio odraz jugoslovenstva, već psihopatski cilj monstruoznog iživljavanja nad nesrpskim stanovništvom. Na sve to, Beograd je samo zaćutao, izbrisao taj grad iz svog sećanja i gledao svoja posla.

Četvorogodišnja opsada tog grada, koji je negovao sve što je Jugoslavija mogla da ponudi, napravio je od njega samo ruševinu nečega što je nekada bio blještavi odsjaj naroda i narodnosti.

Nitko nije preživeo takvo zlo u skorijoj istoriji Evrope, nego kakvo su neljudsko iscrpljivanje doživeli pripadnici tog nemilog grada. Četiri godine konstatnog granatiranja, miniranja, snajperisanja, izgladnjivanja i izluđivanja, bez struje i vode, bez nade i sreće, danas više nitko ne pominje.

Nakon tolikih godina od tog užasa, Sarajevo iznova gostoljubivo prima sve one koji u njega svrate. Ponovo okuplja sa svih strana narode. I opet se čuje graja, žamor i pesma sa njihove kaldrme. Ali ta gorčina u ustima koja se nosi tamo, usled truleži koja se i dalje u vazduhu oseća – upravo zbog tih licemernih matoraca sa početka teksta, koji su osamdesetih harali sarajevskim sokacima, a devedesetih ga sadistički razarali – nikada neće moći da se opere.

Sarajevo, ti si sramota naša jer, je… ga, bože, “krivi smo mi koji smo ćutali”.