Bogdan Bogdanović: Srbi su u ovom ratu izgubili i dušu i čast

Prof. dr. Bogdan Bogdanović, arhitekta, neimar, tvorac – pored mnogih drugih – i partizanskog spomenika u Mostaru, pisac, nekadašnji gradonačelnik Beograda, humanista i prijatelj Bosne i Hercegovine u međunarodnim priznatim granicama, specijalno za Ljiljan, iz izbjeglištva u Beču, poručuje: Ne vraćam se u zemlju budaliju, a kad stane rat, rado bih živio u Sarajevu ili Mostaru.

*Povodom rušenja Vašeg spomenika u Mostaru, marta 1992. godine, napravili smo za mostarsku Slobodu intervju u kojem ste se obratili i vašim sunarodnicima Srbima proglasom: “Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje. Tražite nekoga ko će vas  učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kome živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde, i sva je prilika, ako ih ne zaustavimo, da će nas dovesti do dna. Narod koji će izvući najteži poraz iz ovoga bićemo mi Srbi, a taj će poraz biti moralni i duboko psihološki.”

To je bilo vrijeme kada rata u BiH još nije bilo, a kada su Vas i Vašu porodicu, iz koje je i gospodin Ivan Đurić, Vaš sestrić, zvanična srpska štampa i javnost nazivali izdajnicima, ustašama, kada ste praćeni, prisluškivani, kada Vam je prijećeno i smrću, i kada ste se, kako ste rekli, osjećali kao Jevreji 1933. u Njemačkoj. Uskoro potom, i Vi i gospodin Đurić bili ste primorani napustiti Beograd i krenuti u svijet, u izbjeglištvo.

BOGDANOVIĆ: Da, tačno. Evo, sada, dok razgovaramo, još nas muče zastrašujuće vesti koje stižu iz Srebrenice, Žepe, kada se ponovo ljudi odvode u koncentracione logore, a žene i deca trpaju u kamione ili beže u zbegove po okolnim šumama, i to sve na očigled Evrope i sveta koji to posmatraju i neće da pomognu Bosancima ni u čemu. Sarajevo se i dalje guši i ubija, kao i svi ostali lokaliteti u toj zemlji velikomučeniku. Kada sam sa ženom napustio Beograd, mislio sam da sam kako-tako preživeo sve te užase i zločine na tlu bivše zemlje, jer Jugoslaviju kao reč ne uzimam rado u usta pošto je kompromitovana, nego mislim na naš nekadašnji zajednički prostor.

Ali, kada me je ovih dana iz kabineta Hansa Košnika u Mostaru pozvao g. Safet Ćišić, sa molbom da dođem i otpočnem obnovu Partizanskog spomenika, shvatio sam da sam ipak bio mrtav na neki način, i da sam se najedanput ponovo rodio, i to ne zbog mog spomenika, kakav moj spomenik, nije on bitan kad je čitav Mostar porušen, Sarajevo, cela Bosna, a o Starom mostu ne smem ni da razmišljam, kao ni o tolikim džamijama i ostalim sakralnim i svetovnim objektima, kada su toliki ljudi pobijeni, osakaćeni, raseljeni. Ta radost nije bila zbog mene lično, ja nisam važan, ali je zato važna ideja da jedan Nemac, istina pravi antifašista, svakako na inicijativu samih Mostaraca sa leve obale Neretve, podržava inicijativu da se obnovi spomenik partizanima koji su ratovali protiv njegove nacije, a Srbi i Hrvati ga srušili, kao i sam grad, Stari Most i sve ostale mostove na Neretvi.

Pa se ja sad pitam: kakvi smo to mi ljudi-neljudi, i kako je sve ispreturano u ovom ludom svetu, a Bošnjaci tamo u ruševinama, bez hrane i lekova, obnavljaju kuće Svetozara Ćorovića, Alekse Šantića, otvaraju biblioteke, sakupljaju knjige. To vam sve služi na čast i da dodam i ovo, kada sam svojevremeno proglašen za počasnog građanina Mostara, to je bila za ceo moj život, a sada sam već u sedamdesetim, jedina počast i odličje u kojima inače nisam oskudevao, koje sam istinski voleo i cenio.

Zato sam Vam i rekao da bih voleo, kad rat stane, da živim tamo, ili u Sarajevu, a još i pre ovog rata moja Ksenija i ja smo razmišljali da se tamo preselimo. To je, ujedno, i najveća poruka koju mogu da uputim Bošnjacima i ostalim Bosancima koji su na pravoj strani, koji se bore za ravnopravan život među narodima i za sve ono što su najveći moralni dometi današnje civilizacije. Jedino se u BiH osećam kao kod kuće, u Beogradu – ne.

Koji li će Vam sad epitet prilijepiti kad ove riječi odu u javnost…

BOGDANOVIĆ: Ja hoću da idem na onaj svet apsolutno čist i sve do poslednjeg daha boriću se da se zločin koji su u ovom ratu Srbi napravili (a svako je odgovoran da pre svega govori o svojima) osudi i krivci kazne. Pa šta košta da košta, tu cene nema. Konkretno, dok ne vidim Karadžićevu glavu i ostalih iz kompanije zla, mira nema. Ja do tada sebi neću da priznam da sam Srbin. Neki dan mi Milo Dor – Doroslovac čita jednu Karadžićevu pesmu: GRADOM IDU ODELA BEZ LJUDI (a čuo sam i drugu – IDEMO U GRADOVE DA BIJEMO GADOVE).

Ta “pesma” je apsolutno klinička, u njoj se vidi čitav program jedne medveđe glave koji je na delu sprovodio etnička čišćenja, preseljenja, silovanja, pljačke. Isto je i Hitler u Mein Kampfu napravio genocidni plan koji je potom sprovodio, a ljudi ga u početku nisu ozbiljno shvatali. Ili, šta da radim sa svojim prijateljem pesnikom Ivanom Lalićem kada ga sretnem – da li da ga udarim ili samo prođem pored njega, zato što je išao kod Vučurevića kamiondžije da primi nekakvu nagradu, u gradu koji je očistio od Bošnjaka i Hrvata, koji je rušio Dubrovnik i ubio nam zajedničkog prijatelja Milana Milišića. Ja više ne prepoznajem svoje nekadašnje prijatelje, svoj grad.

Ni u snu nisam mogao da verujem da pod stare dane neću moći da razumem svoju naciju, svoj Beograd koji se u svemu ovome tako ružno diskvalifikovao, ćuti, gleda, u njemu KRIKA NEMA. Ne mogu da shvatim da tamo nema više od 200 čestitih, poštenih ljudi, kao što su moji prijatelji iz Beogradskog kruga, da dođu na Terazije i kažu – STOP, mi nismo za ovu vlast i ovaj rat. Ta amnezija mi je apsolutno neobjašnjiva. Vade se na to da nisu obavešteni, a mogu da budu ako hoće. Uostalom, dovoljno je da svake večeri gledaju Prvi program zvanične televizije, pa ako ikako poznaju konfiguraciju Sarajeva, a znaju je, vide svetleće metke, vide ko koga gađa preko 1.000 dana, znaju da svaki taj metak tog trena dok gledaju, nekoga ubija ili ruši po gradu.

I još se pitaju ko to puca. Gledaju zločin uživo i ćute. Ćuti opozicija koja je isto nacionalistička (osim časnih izuzetaka u Građanskom savezu, Antiratnom i Beogradskom krugu, Žena u crnom, itd.) Srpski narod na izborima ne jednom, pa da kažeš da je pogrešio, nego tri puta za redom glasa za ovakvu politiku. Po meni, ovde je reč ne o kolektivnoj odgovornosti već o kolektivnoj krivici koju će i naši praunučići nositi kao teško breme.

Milošević je uz propagandu i sve ostalo što mu je bilo na raspolaganju napravio zemlju budaliju. Upleo je u svoje laži ceo svet, koji, nažalost, nema političara od formata, nego samo činovnike politike, i to je problem. Mi smo, očigledno, precenili zapadne političare koji glasaju, pa ako rezultat ispadne 6:7, onda će biti ovako ili onako. Tu nema moralnog stava ili se samo ponekad od ponekog deklarativno iznese, ali na delu ne.

Te Miloševićeve laži su psihotične laži, laži jednog ludog čoveka koji oduzima budućnost Srbiji, ako je Srbi uopšte sada imaju. Jer ti ljudi u Srbiji odbijaju da spoznaju istinu, što je patološki sindrom odbijanja stvarnosti.

Dokle to ide vidi se i po tome da režim u cilju tih lagarija koristi i ono čudovište, onog idiota Kusturicu (o filmu ne govorim, nisam ga ni gledao), ali ponešto znam iz scenarija, s ciljem da poništi pedeset godina zajedničkog življenja, kakvog takvog ali zajedničkog, u bivšoj Jugoslaviji. Inače, ne volim njegove filmove jer zloupotrebljava kao profitabilne političke teme za ličnu promociju i bogaćenje, nehumano, beskrupulozno, kao nesrećne Rome, pored drugih.

Možda će Vam reći da govorite tako zato što se zna da je Vaš otac prešao na islam…

BOGDANOVIĆ: Neka kažu šta hoće, ja znam svoje. Da, tačno je. Moj otac Milan Bogdanović, pisac, kritičar, iz građanske porodice, u ono vreme bez službe i u zavadi sa režimom, primio je islam ne kao veru, nego kao kulturu. Ko ne bi bio za to da prihvati jednu novu kulturu. Hteo je da to učini u Beogradu kod muftije, pa je otišao kod oca Zuke Džumhura da ga posavetuje kako da to uradi, a on ga je uputio u Niš, gde je sve obavio i dobio ime Mefail Bogdanović. Istina, ja pamtim da je on i ranije, sve do 1941. godine, na svojim legitimacijama i pasošima uvek imao ta dva imena, Milan-Mefail Bogdanović.

* Na temu kulture, religije, mentaliteta ljudi na našim prostorima koji je i doveo do svega ovoga, kao i o vašem plodnom i bogatom radu u ovom vremenu, razgovaraćemo nešto kasnije. Kažite nam sada šta mislite o Bošnjacima, njihovom legalnom rukovodstvu, predsjedniku i Armiji; imate li za nas poruku, neki savjet, možda?

BOGDANOVIĆ: Prvo, naziv Bošnjaci za etnikum, za celu naciju koji je i u Ustavu, mislim da je adekvatan, jer dosadašnji koji je, u stvari, naziv za religiju, nije bio dobar, pa se često i zloupotrebljavao, te veliko M, te malo m. Vi se apsolutno tako osećate kao narod koji ima svoj identitet, svoju kulturu, religiju, i tako i treba da bude. Drugo, a to je i najbitnije, odlučnost bošnjačkog čoveka da se odupre zlu i agresiji i iskaže golemo junaštvo, i da prvi put u istoriji stvori svoju Armiju, mene nije iznenadila. Svežina duha i svežina morala čoveka koji pripada islamskoj kulturi, a islam je za mene i kultura, kao što je i pravoslavlje za mene kultura, i katolicizam i redom slično, vaša čvrstina, unutrašnja neka ravnoteža koju imate, vaš duh, pa čak i vaš smisao za humor, moraju da izrode dobre rezultate.

A ja taj svet dobro znam, sa vama sam radio, drugovao, putovao po celoj BiH, čak sam za vreme partizanskog antifašističkog rata sa vama i ratovao na Majevici, gde sam bio teško ranjen, tako da dobro poznajem taj lokalitet gde je sada Drugi korpus Armije R BiH. Bojim se da ovi drugi hristijanizovani Slaveni tu ravnotežu nisu imali.

Oni su uvek bili malo mutni u svojim balansiranjima između dobra i zla. Ta životna filozofija čoveka koja se zasnivala na tradicijama islama i na duhu orijentalnog dela sveta u kombinaciji sa dobrim evropskim obrazovanjem, meni je veoma dobro poznata. Kada gledam na TV ili u novinama te mladiće – branioce slobode – kako izgledaju, podsetim se na sebe iz tih davnih dana. E, sad, kad ih uporedim sa ovim mračnim mamurnim, polupijanim ubicama vidi se da su to dva sveta, tako da, ubeđen sam, što se dobrote tiče, što se morala tiče, što se srca tiče, pobeda je na vašoj strani. Uz to, bez oružja i prava na odbranu na koju vas je svet osudio, uz oskudice svake vrste, Bošnjaci idu napred. Ali, ne smete više da očekujete obećanja sa strane i svojim sopstvenim snagama morate dalje.

Dobićete rat, nema druge, a ja se ipak nadam, uporno nadam, da će vam vremenom prilaziti u sve većem broju oni sunarodnici i sa hrvatske i sa srpske strane koji su protiv podele, a to znači i ubijanja BiH, a za njenu celovitost, za zajednički život. Zato sam pismom i podržao SGV (Srpsko građansko vijeće) o kome doduše, doskoro nisam znao ništa. Ovo je moja poruka Bošnjacima i ostalim Bosancima i Hercegovcima. Ona je, znam, teška, jer podrazumeva nove borbe i nove žrtve, ali ja tako procenjujem i osećam stvari.

A što se predsednika Izetbegovića tiče, ne poznajem ga lično, ali po svemu što pratim i zaključujem, moje su simpatije uz njega. Imam jedno veliko suosećanje za ono što radi. Vidim da duboko prima sve što se dešava, ljudski, za razliku od Miloševića i Tuđmana, koji kao automati, neljudski, traže šta su zamislili. U njihovim državama već odavno vidim solidne znake fašizma, to su fakti. Naprotiv, u BiH pod kontrolom legalne vlasti postoji unutrašnji balans, odande se ljudi ne proteruju, i sada tamo žive zajedno i Bošnjaci i Hrvati i Srbi i svi ostali, učestvuju u vlasti, opoziciji, Armiji, u komandnom kadru.

G. Izetbegović mi daje utisak čestitog i poštenog čoveka, moralnog, istinski religioznog koji poštuje i tuđe svetinje i ne ruši ih. To mi imponuje, ta ravnoteža u mišljenju, osećanju i delu.

Recimo, ja mislim da nijedan od srpskih episkopa ne veruje u Boga osim nesrećnog Pavla koji je, slušam preko Slobodne Evrope, izjavio da su Srbi samo malo bombardovali Sarajevo, nisu mnogo, kao da se može biti malo trudan. Zločin je zločin, ne može se umanjivati.

* I, na kraju ovog intervjua, imate li sada poruku svojim sunarodnicima?

BOGDANOVIĆ: Više bi to bila pouka a ne poruka. Poruke sam im upućivao pre 3-4 godine, upozoravao ih i pre rata u Hrvatskoj, a naročito u BiH, ali me nisu slušali, naprotiv, proterali su me gnevni i besni jer im nije odgovaralo to što sam im poručivao. A sada je ta pouka jednostavna: Moja braća Srbi nisu svesni razmera tragedije u koju su uvukli i druge i sebe. Otpočeli su dekompoziciju srpske nacije i njeno moralno ubistvo.

Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije. Inače, sve su države i nacije i dobijale i gubile ratove, vrlo važno, ali je važno i strašno to što su Srbi u ovom ratu, ponavljam, izgubili i dušu i čast. I to o nebeskoj Srbiji je čista nebuloza. Idi da pogineš pa ideš u nebesku Srbiju, što je primitivna varvarska teologija koju pričaju crkveni velikodostojnici, govore o nekim svetim ocima i pričaju priče kojih nije bilo ni u 15. veku. Čista nekrofilija.

Taj srpski pravoslavni fundamentalizam se jako gubi iz vida kao i srpski separatizam kao najveće zlo. Stalno govore da su Jugoslaviju rasturili drugi, a upravo je obratno – glavni majstor rasturač je Milošević sa klikom u Beogradu, a sve pod parolom da ni u mašti više ne možemo da živimo zajedno (što su mi čak i neki akademici govorili). O Ćosiću kao autoru takozvanog humanog preseljenja, kao o beni, zlu i minus inteligentnom čoveku ne želim uopšte da govorim. Tu groznu laž je uz SANU prihvatila JAZU u Zagrebu.

Još od Titove smrti su srpska i hrvatska obaveštajna služba radile na rasturanju Jugoslavije. Istina, verovali su da će to razbucavanje trajati 15-ak dana, a već traje 3-4 godine, a potrajaće i znatno duže. I zato ja kao Srbin mislim da je ovog puta dobro za srpski narod da definitivno izgubi ovaj rat, tek nakon toga da se povrati svesti, ali, prvo da dobije dobre batine. Ponekad su izgubljeni ratovi korisniji od dobijenih. Srbija je najpametnija bila kad je izgubila bitku na Slivnici gde je isto vodila jedan glupi rat. Kralj Milan je potom abdicirao, prestao da pije, da se kocka (smeh), posvetio se reorganizovanju vojske, osnovali su Akademiju nauka, pravu, a ne ovakvu, osnovali su Univerzitet, pravi, a ne ovakav.

I Amerikanci su bili najpametniji kad su izgubili rat u Vijetnamu. Ovi ljudi koji opsedaju Sarajevo svi moraju biti kažnjeni, a celom narodu se mora da utuvi krivica, da se zna ko je kriv – ko nevin, ko je pobednik a ko poražen. Osuda mog naroda je već krenula svetom, mi koji sada živimo vani to svakodnevno osećamo. I setio sam se svog prijatelja Marka Ristića, koji je za vreme okupacije 1941. godine svakom sve beležio, jer rat je i svako se pokaže u pravom izdanju.

Moja Ksenija i ja smo čitave testove za identifikaciju mišljenja napravili. Rekao sam joj, molim te, sa svakim čovekom s kojim budeš razgovarala u Beogradu, pitaj ga je li javno pomenuo Sarajevo, kad i kako, da li uopšte postoji ta reč u njihovom rečniku. Ako je nema, ako ne postoji, a to će biti kao lakmus papir za prepoznavanje ljudi, ni ta osoba za nas više neće postojati, šta ja mogu sa takvima da razgovaram.

«… U moralnim prepletima ovoga rata, kad su mnogi od nas bili stavljeni pred sudbinsku račvu puteva: ili ostati vjeran dobrim tradicijama ili krenuti za podivljalim čoporom – vi ste se odlučili za težak, vrlo težak, ali jedini pravi izbor.

Ono što sigurno znate, a ja ću vam ipak ponoviti, to je da niste sami. Sa vama su oni, na žalost, malobrojni, ali odlučni pojedinci što su se bez ostatka stavili nasuprot lažima nacionalizma. Sa vama je i najbolji dio srpske nacije, ona mudra i visoko etična omladina koja nije htjela da okrvavi ruke u sramnom ratu i primila je na sebe sve nevolje izgnanstva. A upravo takve prijelomne odluke kao što je i vaša, jednog će dana ipak pomoći da se skine ljaga sa srpskog imena i da se bar ublaže poniženja kad se stanu prelamati računi i sabirati zlodjela. Nema sumnje da ćete vi biti jedan od dokaza da među nama nisu utrnule starinske vrline pravičnosti, hrabrosti i časti.» (Dio pisma B. Bogdanovića upućenog Skupštini Srpskog građanskog vijeća u Sarajevu)

Razgovarala: Selena Seferović

*Intervju objavljen 1995. godine. 

Profesor dr. Bogdan Bogdanović preminuo je u Beču 2010. godine.