Izbacivanje predmeta iz bošnjačke književnosti i profesorke bošnjačke književnosti jasan je koncept. Protiv brisanja sam se pobunila. Za svoj angažman brutalno sam kažnjena jer nisam pristala na cenzurisanje knjiga prema kojima osjećam ljubav, kazala je Nadija Rebronja u razgovoru za crnogorski Monitor.
Nadija Rebronja je pjesnikinja i esejistkinja. Doktorirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Predaje književnost kao univerzitetski docent. Njena poezija je prevođena na engleski, španski, italijanski, francuski, njemački, poljski, turski, persijski, makedonski, albanski i slovenački jezik. Kao naučnik-istraživač boravila je na Univerzitetu u Beču (2009) i Univerzitetu u Granadi (2010—2011). Kao predavač književnosti održala je nekoliko gostujućih predavanja na univerzitetima u Panami na španskom jeziku. Govori engleski, španski i turski, služi se ruskim i poznaje arapski jezik. Školovala se, duže ili kraće živjela u Novom Pazaru, Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Granadi, Beču, Istanbulu. Ne vjeruje u adrese ni mjesta boravka.
MONITOR: Na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru radite od 2007. Očekivali ste da vas nakon odličnih preporuka stručne komisije izaberu u zvanje vanrednog profesora. Umjesto toga, odbijen je vaš reizbor u docenta, pa nakon isteka ugovora u januaru 2025. očekujete otkaz. Kako je došlo do svega ovoga?
REBRONJA: To nisam očekivala. Ispunila sam sve uslove za vanrednog profesora i od traženih 24 boda, koliko je potrebno za napredovanje, imam 76. Komisija je ocijenila da ja višestruko premašujem tražene uslove i da u svakom aspektu koji se vrednuje kao uslov pokazujem izvrsnost. U poslednjih 10-13 godina izbori u više zvanje na DUNP više liče na montirane procese protiv ljudi nego na ono što je akademska praksa. Izmišljaju se izgovori da kolege ne mogu da napreduju i biraju ih 2-3 puta u docentsko zvanje iako imaju uslove za napredovanje. Dešavalo se da kolegama traže da od matičnog odbora koji funkcioniše pri Ministarstvu prosvjete dostave potvrde koje ne postoje jer ih taj odbor ne izdaje. Neke kolege pristaju na sve to da zbog egzistencije. Mnogi zbog svega napuštaju univerzitet, izgubili smo dragocjene kadrove, vodeće intelektualce. Mi koji smo gradili ovaj univerzitet od njegovog početka u želji da emancipujemo podneblje u kom živimo, što je valjda suštinski nagon intelektualca, u nekom trenutku osjetili smo da smo dio Potemkinovog sela, da igramo u teatru apsurda čiji je cilj da se uhljebe pojedinci a da se adekvatan razvoj tog kraja ne desi.
Praksa maltretiranje ljudi pri izboru u zvanje dovela je do toga da su jedine osobe koje su gradile svoju karijeru na DUNP od asistenta, a koje su uspjele da pređu put do redovnog profesora zapravo rektorka Zana Dolićanin i njen brat Edin Dolićanin. Oni su djeca prvog rektora koji je učestvovao u osnivanju univerziteta, Ćemala Dolićanina. Nakon svega, Zana je izabrana za rektorku jer nije bilo mnogo redovnih profesora koji su konkurencija.
MONITOR: Kako je ovo počelo?
REBRONJA: Državni univerzitet u Novom Pazaru osnovan je u martu 2006., postojao je samo tri mjeseca bez mene i dobro poznajem njegov razvoj. Na početku bilo je teškoća, ali je tokom rektorskog mandata Ćemala Dolićanina univerzitet ubrzano napredovao. Od početka mandata rektora Kostića, univerzitet je krenuo nizbrdo i već tada su zaposlenima uvedene okrutne mjere, ambijent u kom je nedopustivo imati stručno mišljenje, finansijska kažnjavanja za najsitniji prekršaj. Često su prekršaji bili izmišljeni, a kolegama se ukidalo 26 odsto od plate. Ako bi se neki profesor usudio da ima svoj stav rektor je vikao na njega. Dreka i vika postale su naša radna svakodnevnica. Ćemal Dolićanin je odmah prešao na funkciju direktora univerziteta i sve je to vrijeme imao ogroman uticaj. Od početka mandata Zane Dolićanin, već izuzetno loše stanje pretvorilo se u katastrofalno. U javnosti u N. Pazaru često se može čuti stav da se univerzitet stalno urušava. Moj je utisak da se on urušavao u vrijeme Kostića, a da je sada tokom mandata Zane Dolićanin već potpuno srušen. Da li se na tim ruševinama može napraviti nešto nalik obrazovnoj instituciji, ostaje pitanje. Svakako, potrebna je temeljna reforma i postavljanje institucije u uobičajene zdrave akademske okvire koje se praktikuju svuda u svijetu a od kojih se DUNP potpuno udaljio. Sve to mora početi hitnom smjenom Zane Dolićanin.
MONITOR: Što to znači za grad i region Sandžaka?
REBRONJA: Postojanje univerziteta na nekom podneblju strateški je važno. U N.Pazaru živi ogroman broj mladih i univerzitet im donosi dostupnost obrazovanja kao i finansijsku olakšicu za njihove porodice koje se bore da ih školuju. Osim toga, ovaj univerzitet je imao priliku da formira intelektualni sloj koji će biti nosilac kultivisanja društva a koji se sastoji od domaćih snaga, i kolega profesora koji su dolazili iz drugih gradova (Beograda, Sarajeva, N. Sada, Kragujevca) da rade na DUNP. Takva dragocjena razmjena energije mogla je biti stvaralačka, mogla je donijeti renesansu napretka Sandžaku, N. Pazaru i okolnim gradovima. Rezultat represivnog stanja je da su intelektualci profesori sluđeni, drže se u grču zabrinuti za vlastitu egzistenciju, šunjaju se hodnikom univerziteta gledajući u kamere koje ih prate da li su zakasnili na čas, i nemaju vremena od stresa da pišu svoje naučne radove, knjige, da promišljaju o stvarnosti i bave se doprinosom društvu. Zbog ovakvog stanja, pojedinci koji su činili intelektualnu elitu ovog podneblja, već su napustili univerzitet, a one koji nisu usled pritiska otišli, rektorica Zana Dolićanin će uskoro izbaciti. Takav je i moj slučaj. Interesantno, najugroženije su društveno-humanističke nauke, jer se kritička svijest u društvu i pokretačke ideje stvaraju upravo među pravnicima, filolozima, filozofima i ekonimistima. Ideološka dimenzija sputavanja napretka ovog podneblja i formiranja pokretačkog intelektualnog sloja – jasna je.
MONITOR: Da li se na univerzitetu i drugdje protestuje zbog nepravilnosti koje ste naveli?
REBRONJA: Sindikat Nezavisnost koji postoji u okviru univerziteta ukazao je javno na sve probleme i održao štrajk upozorenja. Bošnjačko nacionalno vijeće zatražilo je da nadležno ministarstvo uvede prinudnu upravu. Ministarstvu prosvjete obraćali su se čak i studenti. Za sada adekvatna, dovoljno oštra rekacija izostaje. Najvažnija pitanja kolega iz sindikata pokrenuta su na lokalnom portalu Free media, pa su pitali rektorku kako je moguće da je upisala medicinu sa 16 godina, a završila je sa 22, i kako je moguće da ima 39 objavljenih radova u čak 30 različitih oblasti prirodnih nauka, što su, blago rečeno, neobične reference. Rektorku Zanu Dolićanin lično poznajem i utisak mi je da se radi o nastavnici bez naročitog intelekta i elokvencije, bez adekvatnih upravljačkih vještina. Koliko je stručna za medicinu nisam kompetentna da procjenjujem, ali bi me kao nekoga ko je direktno ugrožen njenim djelovanjem, zanimalo da čujem odgovore na postavljena pitanja.
MONITOR: U medijima se govori da se na DUNP nastoji izbrisati svako izučavanje bošnjačke književnosti i kulture iz programa. Da li je to tačno i kakve posljedice to može imati?
REBRONJA: Predmeti koji se odnose na bošnjačku književnost i kulturu postojali su na DUNP od njegovog osnivanja. Vremenom se taj broj smanjivao. U posljednjem procesu reakreditacije ovi predmeti su osporeni i rektorka se odlučila za brisanje tih sadržaja. Smatram da se moralo tražiti rješenje. Ti predmeti nisu nekakva administrativna greška ili fleka na papiru koja se može izbrisati da bi se ispravila dokumenta za akreditaciju. Oni predstavljaju čitavu kulturu, stotine knjiga i pisaca koji su se na neki način našli pred inkvizicijom. Kao pjesnikinja u puno sam stihova promišljala o zabranjenim piscima, zabranjenim knjigama, o rukopisima koji se bacaju na lomaču, jer je otpor takvim represijama civilizacijski gest. Istorija i teorija nas uče da je spaljivanje rukopisa varvarizam. Kada sam pisala o tim temama, neki su mislili da pišem o prošlosti i da cenzurisani pisci više nisu aktuelni. Nažalost, to se dešava danas i ovdje. Nama. Jedan od argumenata koji se mogao čuti je da bi izučavanje bošnjačke književnosti moglo ugroziti srpsku književnost i kulturu. Na primjer, u tom programu se nalazila proza Dževada Karahasana koji je jedan od najznačajnijih južnoslovenskih pisaca sa evropskom recepcijom. On ima ogroman značaj na njemačkom govornom području i dobitnik je Geteove i Hajneove nagrade. Niko nije ni pomislio da recepcija ovog autora može ugroziti njemačku i austrijsku kulturu. Još je veći apsurd kada govorimo o piscima koji su bili građani Srbije. Kako bi srpskoj kulturi moglo smetati to što studenti čitaju putopise Zuka Džumhura, a Džumhur je veći dio života proveo u Beogradu? Isto važi za pjesnike iz Srbije Ismeta Rebronju i Muhameda Abdagića. Bošnjačku književnost, uz mnoge druge predmete, predajem od 2007. godine na izričit zahtjev univerziteta. Usavršavala sam se za tu oblast jer je mom univerzitetu to bilo potrebno. U međuvremenu tendencije su se promijenile. Paralelno izbacivanje predmeta iz bošnjačke književnosti i profesorke bošnjačke književnosti jasan je koncept. Protiv brisanja sam se pobunila. Ja bih mogla preuzeti neke druge predmete, ali sve dok kao intelektualka tu postojim biću stalni podsjetnik da se ti predmeti mogu i moraju vratiti. Jasno je i da ja neću ćutati, staću u odbranu zabranjenih pisaca. Za svoj angažman brutalno sam kažnjena jer nisam pristala na cenzurisanje knjiga prema kojima osjećam ljubav, 20 godina dugačku posvećenost, ali i humanu i civilizacijsku dužnost da odbranim pravo na umjetnost. Nikada ne bih pristala na bacanje bilo koje književnosti u vatru inkvizicije, ma koja književnost da je u pitanju, bez obzira na kom jeziku je izvorno pisana. Zato tone Venecija, kako bi to rekao Sidran.
Ako se brzo nešto ne promijeni idem na zavod za nezaposlene
MONITOR: Šta planirate nakon januara ako vam ne produže ugovor?
REBRONJA: Ukoliko se u što kraćem roku stvari ne promijene, uprkos međunarodnoj recepciji koju imam kao književnica, održanim gostujućim predavanjima u Panami i Kolumbiji, objavljenim knjigama i radovima, u januaru 2025. ću se javiti na zavod za nezaposlene. To je očigledno strategija visokog školstva koja je namijenjena za podneblje u kom djelujem.
