– Onaj, ko je gurao Bošnjake pravce u naručje Turcima, nije bio niko drugi no zloglasni kralj Žigmund Lucemburški.
On poče bogumile proganjati još pre nego li je pod sobom utvrdio ugarski presto.
Bogumili se združiše sa otimačem o ugarsku krunu Ladislavom Neapoljskim, i pomogoše mu te pobedi. Od ovog uspeha bogumilskog prepade se rimpapa, te odmah ustade sa proglasom krstaške vojne „protivu Turaka i bosanskih Manihejaca i Arijanaca.“ Još tada su katolici trpali Turke i Bošnjake u jednu vreću!
Žigmund lično povede na Bosnu 60.000 vojske. Kralj bosanski Tvrtko Tvrtković bi pobeđen, zarobljen i u Budim odveden. Bitka je bila 1408. godine kod Dobora, sadašnjeg Doboja.
Surovost i nečovečnost Žigmundovu, protiv koga su malo docnije na severu ratovali Česi, krvavo osetiše pobeđeni Bošnjaci. Po zapovesti Žigmundovoj pogubljeno je na dobojskom kršu 126 ljudi bosanske vlastele, i bačeno u reku Bosnu.
S tim još nije bio slomljen otpor Bosne protiv Žigmunda i katoličanstva, no Bošnjaci ne bejahu složni, te su tim sami sebe slabili. Među njima bejahu dve struje: jedni su nalazili da se nema kuda, da se moraju pokoriti Žigmundu, a drugi behu rešeni da se protiv njega bore do poslednje kapi krvi.
Na čelu prve stranke bio je Sandalj, na čelu druge Hrvoje.
Kad je 1413 god. Sandalj po zapovesti Žigmundovoj pošao s vojskom na Srbiju, Hrvoje sa svojim ljudima opleni njegovu zemlju i zemlje onih, koji pođoše s njim, i osvoji njegov grad.
Kraljica Varvara, u odsustvu Žigmundovu, koji beše pošao u Rim da od rimpape primi carsku krunu, javno oglasi Hrvoja za izdajnika. Hrvoje joj na to posla pismo, u kome brani prava
svoja i svoje zemlje protivu verolomnoga kralja, i dokazuje, da nije izdao, no radio samo ono što mu je dužnost i pravo.
— Pismo to znamenito je i za to, što se u njemu prvi put izjavljuje, da će se Bošnjaci združiti sa Turcima ako Žigmund ne održi svoju zakletvu. „Do sad,“ pisao je Hrvoje,
„kralj je bio moje jedino utočište, i ja drugoga nisam tražio. No ako se kralj ne popravi, ja ću tražiti obrane onde, gde znam da ću je naći, pa neka u tome pobedim ili padnem. Bošnjaci pružaju ruku Turcima, i već se s njima dogovaraju, a ti znaš da se Turci oružaju protiv Madžara.“
Hrvoje je još samo pretio, jer se još obrati za pomoć u Mletke i Neapolj protiv Žigmunda. Ostavljen sam, združi se s Turcima, i tako se dogodilo da su bogumilski Bošnjaci s
Turcima prvi put vojevali 1416 protiv Madžara i grozno ih potukli. Turci, goneći razbijene Madžare, pregaziše Rvatsku i dopreše do Cilja u Štirskoj (Štajerskoj).
Od tada se Turci ne maknuše iz Bosne. Godine 1463. Bosna, a 1483. Ercegovina sa svim se pokoriše Turcima. Vladaoci i velikaši gložili su se među sobom i ne mogoše da se slože protiv ni jednog neprijatelja, ni protiv Madžara, ni protiv Turaka. Primali su katoličku veru prividno, ali narod se nije na nji ugledao, no se zbližavao s Turcima tako, da se erceg Šćepan Kosača, po kome Ercegovina ima svoj sadašnji naziv, mogao oslanjati na bogumile i na Turke.
Bosanski kralj Toma Tvrtković primi, po nagovoru Janka Sibinjanina, katoličku veru u nadi, da će od rimpape dobiti pomoć protiv Turaka. Rimpapa mu prati krunu kao dokaz svoje dobre
volje, ali je tražio da kralj Toma prevede narod u katoličku veru. Toma ne htede primiti krunu i odbi zahtevanje rimpapino, izjavljujući iskreno, da se bosanski narod ne da pokolebati, i da je u tome sav složan, i bogumili i pravoslavni… – piše Delo,
(MiruhBosne)
