Nenad Marković – ime poznato ljubiteljima košarke. Sadašnji trener, a nekadašnji igrač, koji se proslavio prvo u Jugoslaviji, a onda nastavio karijeru kao reprezentativac Bosne i Hercegovine, ime je napravio u dresu KK Bosne, koju je napustio 1992. Imao je bogatu internacionalnu karijeru, a prva stanica poslije matičnog kluba je mogao da mu bude Partizan, aktuelni šampion Evrope, sa kojim je počeo da trenira, ali je zbog rata odustao. O toj, ali i brojnim drugim temama Nenad je govorio za Sportal.
U nastavku prenosimo dijelove ovog razgovora.
“Zbog rata nisam zaigrao za Partizan”
Vaš matični klub Bosna dao Vam je priliku, nakon što ste tu počeli veoma uspješno karijeru, da zaigrate i u Partizanu i to baš one godine kada je Partizan postao prvak Evrope. Kako je došlo do toga?
– To je bio neki dogovor već, bez obzira na rat koji se desio malo kasnije. Moje prijateljstvo sa Željkom Obradovićem, koje je i dan danas tu, dobri smo prijatelji od 1990, kada smo zajedno igrali u reprezentaciji Jugoslavije, tu smo se nekako zbližili… Željko, kad je postao trener, negdje na pola sezone mi je rekao da Saša Đorđević ide i da bi volio da ja dođem na njegovo mjesto u Partizan. Kad je počeo rat, ja sam otišao u Beograd, trenirao s Partizanom, ali nikad nisam zaigrao zbog svih ratnih dešavanja. Nisam osjetio da je momenat da ostanem u Beogradu i da budem mirne glave, s obzirom na to šta se dešava u Sarajevu i Bosni i Hercegovini. Tako da, eto, nisam nikad imao tu priliku da budem zvanično košarkaš Partizana.
Vi ste igrali sa Sašom Danilovićem u Bosni. Da li je možda on kumovao toj preporuci da dođete u Partizan?
– Nije Saša direktno kumovao. Mi nismo odrasli zajedno, ali smo veliki deo života, kadetski, juniorski taj staž, družili se, bili nerazdvojni, igrali zajedno. On kad je otišao u Partizan nekako kroz njega i kroz Duleta (Vujošević. prim. aut.), onda sam upoznao i Duleta, približila mi se ta njihova ljubav prema Partizanu i nekako se prenijela na mene. Nisam ja partizanovac, da se razumijemo, ali sam, poslije Bosne i Sarajeva, uvijek simpatisao Partizan najviše od svih drugih klubova. I Saša je, kad sam mu rekao šta mi je Željko rekao, kazao: Znaš ,to bi ti bilo super, da napraviš iskorak. Ali nije on sad nešto mene nagovarao, nije ni trebalo da me nagovara. Ja sam u tom momentu shvatio, znači pričamo o situaciji koja nema veze sa ratom, to se sve dešava prije rata, shvatio sam da sam već četiri godine ovdje, a ako želim da napravim iskorak u karijeri, moram da idem u neki klub koji igra na evropskoj sceni, koji je ozbiljniji u smislu igranja Evrolige, tadašnjeg Kupa šampiona, kako se već to zvalo, i da pokušam da kroz to dignem karijeru na jedan viši nivo. To je bila 1992. godina. 1990. sam bio reprezentativac za Svjetsko prvenstvo, znači bio sam među 15 kandidata, sljedeće godine nisam dobio poziv za Evropsko prvenstvo, proveo sam dosta dijela te sezone povrijeđen, pa na neki način to mi je bio korak naprijed i ka reprezentaciji i ka nekom većem nivou u košarkaškoj karijeri.
Tim prije, koliko vam je bilo teško da donesete odluku da ipak nećete da ostanete u Partizanu i da li je poslije ostala neka žal zbog toga? Posebno ako uzmemo u obzir da pričamo o aktuelnom šampionu Evrope, generaciji koja je postala legendarna, koliko je za vas bilo teško da odlučite da ipak nećete?
– Nije bilo teško, moram priznati, zbog svega što se dešavalo u Sarajevu i Bosni i Hercegovini, zbog rata. Ja sam Sarajlija, Bosanac, meni je to sve jako teško palo i ne bih mogao da živim u Beogradu i da igram za Partizan u takvoj situaciji. To je bila neka odluka koja u tom momentu možda nije bila jednostavna, ali je i bila jednostavna, jer nisam sebe vidio u tom okruženju u takvom momentu.
Ako se ne varam, tu Vam se našao i pomogao Vam Boša Tanjević.
– Jeste, prvo Mira Poljo. Mira Poljo nam je organizovala da budemo u Bolonji. Bili smo Zoran Jovanović, pokojni Boban Janković i ja zajedno u jednom stanu. Onda je došao Saša, koji je potpisao tad za Virtus. Igrali smo neke baskete tri na tri, pokušavali smo da preživimo i da kroz to preživljavanje nađemo neki posao. Osvajali smo neke turnire u tri na tri u tom momentu i onda se Boša javio pred sami početak priprema da dođem da treniram s njima. U stvari, ja sam imao jedan velik problem, nisam imao papire, nije me niko mogao registrovati, nisam imao ispisnicu. U Sarajevu je rat, padaju granate svaki dan, nema telefonskih veza, ne možeš niko ni da pošalje nikakve dokumente. Ja sam trenirao sa Stefanelom, prošao cijele pripreme, igrao neke prijateljske utakmice i poslije toga otišao u Zagreb, tamo mi je bila familija, mama, tata i sestra, i malo nakon toga, znači februar 1993, zove me pokojni Miki Vuković, koji je tad bio trener Dorna Godele, ekipe koja je tri mjeseca kasnije bila prvak Evrope, u stvari, koja je osvojila tu žensku Evroligu u sali u kojoj je igrala moja tadašnja ekipa, u koju sam ja prešao na poziv Mikija Vukovića. Miki me zove i kaže: “Vidi, ovi moji su dobili negdje tvoje ime, neko je dao tvoje ime, ja sam rekao da ću te ja zvati. Hajde da se spremiš, ja ću njima reći da ćeš da dođeš.” Ja kažem: “Miki, ja nemam nikakve papire, nemam ispisnicu, nemam ništa.” “Ne govori ništa, dođi, riješićemo to, kad dođeš, rješavaćemo.” I faktički ja sam došao drugi dan tamo, imao sam neku probu od 10 dana, čini mi se. Sjećam se da je sekretarica kluba rekla: “Nije to nikakav problem, sad ćemo mi to da riješimo”. U stvari, postojao je pravni put da klub koji želi da te registruje podnese zahtjev FIBA-i, ako se 14 dana tvoj zadnji klub gde si bio registrovan ne javi, znači da si ti automatski slobodan. Ona je meni rekla da neće biti problema, da će španska federacija da me pusti odmah da igra. Tako da sam ja igrao odmah poslije tri dana, a poslije 14 dana je došlo pismo od FIBA-e da sam slobodan igrač i tako sam počeo da igram. Prošao sam tu probu, igrao malo u toj Feris Liriji, mislim da je to bilo nekih desetak, dvanaest utakmica, to je bila borba za opstanak, plej-aut za opstanak i poslije toga karijera ide i dalje, – Izrael, Španija, Izrael, Grčka, Francuska i tako dalje.
“Nije bilo dileme da li ću da izaberem BiH”
Paralelno sa tim klupskim odlukama, morali ste da donesete i onu reprezentativnu. Reklo bi se da za Vas nije bila teška odluka da odaberete Bosnu i Hercegovinu, a da li je možda bilo nekih pritisaka sa jedne strane ili druge strane i kako su vas prihvatili ovdje, gdje vi zapravo i pripadate?
– Odluka je bila vrlo jednostavna. Ja sam ovdje rođen, ovdje sam odrastao, ovdje su mi prijatelji, vaspitan sam na neki drugi način, ne gledam neke stvari kao što gledaju drugi. S te strane niti je bilo pritisaka, niti je bilo ko mogao na mene da utiče. Sjećam se, zvao me Mirza Delibašić kad je izašao iz Sarajeva, bio je u Splitu. Ja sam bio u Španiji, to je bila neka 1993. godina, možda mart, april, nisam siguran više, možda čak i kasnije. Samo me nazvao, bio je kod Ratka Tvrdića u stanu, samo da te pitam: Hoćeš li igrati za reprezentaciju? Ja kažem: Naravno. Zašto sumnjaš da ću igrati? Kaže: Ja nisam, ali neki jesu. To mu je bio komentar, on se samo nasmijao i to je bio cio razgovor. Poslije toga sam, naravno, došao na pripreme i igrao za svoju državu. Nema puno filozofije.
“Najteži trenutak mi je bio kad nisam mogao da igram za Bosnu”
Vi ste Evropsko prvenstvo koje je uslijedilo propustili. Koliko vam je to teško palo?
– To je sigurno bio jedan od najtežih momenata u mojoj karijeri, vrlo emotivan. Nisam bio jedini, bio je tu i Dževad Alihodžić i Sejo Bukva. Oni su igrali u Hrvatskoj u tom momentu, mene su isto zvali da igram u Hrvatskoj i ja sam potpisao te papire, faktički. Niko niko nije objasnio kako treba, ti da bi igrao u Hrvatskoj moraš potpisati dokument da pristupaš hrvatskom košarkaškom državljanstvu i onda igraš kao domaći igrač, ali nama to niko nije objasnio na taj način, mi smo mislili to je potpisuješ da možeš da igraš u Hrvatskoj. Kad se to desilo, faktički je bilo da ne možemo da igramo sad za svoju reprezentaciju jer smo potpisali taj dokument. Nama tako uopšte nije predočeno, ali nije se moglo dalje, moralo je da se čeka, iako su pokušavali to na razne načine da isprave ljudi iz Saveza. Mislim da je moralo da prođe par godina gde smo opet morali da potpišemo da se vraćamo. Ja nikad nisam igrao ni u Hrvatskoj, niti sam pretendovao da igram za hrvatsku reprezentaciju, ali jednostavno, to je bio taj dokument, mi smo svi bili mladi, nismo znali ni šta potpisujemo, ni da to ima te konsekvence. Prošao sam cijele pripreme, kao i drugi igrači, i sjećam se kad je autobus odlazio na dokvalifikacije u Poljsku, mi smo stajali ispred autobusa… Baš jedan težak momenat.
“Samo mi je zbog jedne utakmice stao dah”
Koja je najteža i najuzbudljivija utakmica koju ste igrali?
– Najteža i najuzbudljivija utakmica je sigurno Bosna i Hercegovina – Hrvatska u novembru 1997, kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. To je bila prva zvanična utakmica reprezentacije u Sarajevu. Bila je 1997. godina, rat je stao neke 1995. Mi smo bili najveći dio domaćih utakmica igrali u Berlinu, gdje je opet bilo fantastično, igrali smo u punoj sali u jednoj strašnoj atmosferi, ali živjeli smo za dan kad ćemo se vratiti da igramo u Sarajevu. Prvu smo utakmicu igrali u Litvaniji i pobijedili Litvaniju u tamo, onda došli da igramo protiv Hrvatske. To je bila neviđena euforija, grad se bukvalno tresao dva dana prije utakmice. Sad vidim da nije takva atmosfera. U tom momentu se samo pričalo o toj utakmici. Čak je ono za nas bio pritisak, pozitivan pritisak, šta će biti ako izgubimo? Ne smiješ da izgubiš utakmicu, ljudi toliko ogorčeni, toliko bijesni, toliko drugačija atmosfera… Rekao sam mnogo puta, igrala se utakmica u atmosferi linča, stvarno. Ako Skenderija prima 6.000 ljudi, mislim da je bilo barem 8.000 gledalaca. Bila je strašna atmosfera i mislim da su i hrvatski igrači, kao što su kasnije priznali, stvarno podlegli atmosferi. Njihov trener mislim da je bio Srećko Medvedec, prije utakmice su ga pitali o tome što ih čeka puna Skenderija, on: “Dobro, moji su igrači iskusni, navikli su, igrali su u tim atmosferama”, da bi poslije utakmice rekao da su podlegli atmosferi. Stvarno, nisam nikad više, a igrao sam masu velikih utakmica u Skenderiji poslije toga, i za reprezentaciju i za Bosnu i protiv velikih ekipa, i Zvezde, i Partizana, i Cibone, kad je Skenderija dupke puna, ali nikad više nije bila takva atmosfera. To je ja mislim jednom i nikad se više neće ponoviti.
Govorite o toj atmosferi u narodu, a imamo jednu neobičnu situaciju pred tu utakmicu i generalno u tom periodu, kada su hrvatski košarkaši, Toni Kukoč Dino Rađa i drugi, pomagali vašoj reprezentaciji.
– Mislim da to nije bilo generalno protiv igrača konkretno. Jeste protiv Mulaomerovića, on je bio meta navijača. Jednostavno, ljudi nisu znali ili nisu htjeli da čuju priču Damira Mulaomerovića, zbog čega igra za Hrvatsku, a ne za Bosnu i Hercegovinu. Ja mislim da on nije trebalo da se osuđuje na takav način, ali navijači… Ne možeš ti sad to nikome objasniti, on je za njih u tom momentu bio izdajica i to je to. Kukoč i Rađa, između ostalih, i hrvatski savez i svi su jako puno pomogli, pogotovo dijelu igrača koji je izašao iz Sarajeva, iz Bosne i Hercegovine u tom momentu. Rađa je u toku jutra prije utakmice otišao pred Vječnu vatru, tamo da stavi cvijeće, gdje je pala ona granata na Markale ili negdje, donio je cvijeće. Rađa je i dan-danas, a i tad je bio, veliki prijatelj sa mnogim ljudima iz Sarajeva. I raja su mu pljeskala i zahvaljivala, ali su mu rekli: “Ali, znaš, večeras ćemo vas razvaliti”. Na neki način, to nije moglo proći drugačije nego što je prošlo. Među tih 8.000 ljudi je sigurno bilo 5-6.000 jako kivnih zbog nekih dešavanja, zbog svega što se desilo. Kažem opet, ta atmosfera je bila prava atmosfera linča. Nije bilo na početku ni nama jednostavno kad smo istrčali na teren, ja sam rekao da nikad nisam bio tremaroš, ni prije ni poslije toga, jedini put kad mi je stao dah kad sam istrčao na teren, presjekao mi se dah na jedno tridesetak sekundi, bilo je u toj utakmici protiv Hrvatske.
