Posrtanje dvorskog klovna

Ministar vanjskih poslova Srbije Ivica Dačić posljednjih dana je ponovo, neargumentovano i kočijaški, uputio salvu uvreda na račun Bosne i Hercegovine i probosanskih političara.

Džaferovića i Izetbegovića tako je nazvao ajatolasima i đubradima iz Sarajeva, dok je za Komšića pored ostalog rekao da je četnički unuk.

Očito nervozan, Miloševićev đak spominjao je ‘islamsku džamahiriju’ u kontekstu naše zemlje, upućujući i prijetnje.

‘Šta misli Evropa, šta misle Sjedinjene Američke Države da ćemo mi dozvoliti  da ovo bude džamahirija ovdje, oni pokušavaju to da urade tako što će skupiti većinu, zato je historijski važan dogovor Hrvata i Srba u Bosni i Hercegovini,’ ispalio je Dačić.

U nastavku prenosimo tekst čiji je autor Ljubodrag Stojadinović, a koji je objavljen na portalu N1 sredinom sedmog mjeseca ove godine.

Posrtanje dvorskog klovna

Jesmo li dobro razumeli: prvi don mafijaške države optužio je Dačića i njegove da su lopovi. Među prevejanim bitangama, pokvarenjacima i lupežima, ova poruka socijalistima je neka vrsta javnog odlikovanja.

Dačić Ivica, dečko koji na fiskulturi nikada nije uspeo da preskoči kozlić, postao je ikona političke pozadine, i majstor za kopernikanske obrte. Njegovo je da se drži margine i da odatle upada u centar moći. To su neuporedive političke prednosti: bio je premijer, ministar policije, a sada i spoljnih dela. Jedini takav koji tekstove na engleskom piše ćirilicom, uz prethodno fonetsko uvežbavanje sa lektorom. Bio je na vlasti sa svakim ko je bio na vlasti.

Ali, dobro, niko nije savršen. Ako zapostavimo uspehe na „otpriznavanju“ Kosova, koji su plaćani po koruptivnoj tarifi za egzotične poglavice, Dačić je bio mutni junak zataškane afere sa koferčetom, i intimus Rodoljuba Radulovića, bliskog Darku Šariću, zvanog Miša Banana. Priroda tog prijateljstva još je tajna.

Od zapaženih stavki iz njegove biografije svakako je važna epizoda bliskosti sa Tadićem, i „istorijsko pomirenje“ socijalista i demokrata. Sve pre toga može se uknjižiti u Dačićevu političku mladost, koja je ipak nešto manje mračna nego Vučićeva.

Na dvoru je kao premijer bio poslušni zamenik svog zamenika. Znajući da mu je parče vlasti udeljeno a ne osvojeno, Ivica postaje ozareni primerak dvorskog, estradnog zabavljača nižeg ranga, koji je sebe proizveo u nesnosnog pevača turbo hitova za elitni deo publike. Vremenom, to postaje njegov najvažniji posao, iako mu teško ide sa pevanjem: falšira, jodluje i zavija, ali voli. Nekako je postao maskota režima, zaštitni znak u časovima čestih prejedanja. Mali, debeljuškasti čovek proizveden u zvaničnog arlekina, bez spoznaje nedostatka muzičkog dara i lošeg ukusa svojih saučesnika obrazovanih u bircuzima na Ibarskoj magistrali. Dačić je po zapovesti gazde bio urnebesni zabavljač na večeri sa Putinom. I tada je odjaukao Kaljinku, koju Putin iz nekih razloga nije prepoznao.

Još bi on možda bio pouzdani baštenski ukras, da nije postavljeno pitanje podaništva. Prvo je Vučić izgrdio svoje saradnike koji ga nisu branili od pobune i pokušaja rušenja, nego su se, „zavukli u mišju rupu“. A onda je uočio znake smanjene odanosti socijalista. Zapljunuo ih bez milosti sve po redu i prilepio im lopovsku odliku.

Etiketa lupeža koji sa svojim partijskim gangom pljačka po državi sve što stigne, jeste teška uvreda za onoga koji drži do sebe. Ali ne i za Dačića, koji je izgleda uveren da je optužba opravdana, ili bar podsticajna. Neki njemu blisku ljudi, ili njihova rodbina zatečeni su u protestima protiv omrznutog šefa policijske države. Zabavljen postizbornim računom, Ivica je slabo primećivao teror kriminalne bande nad građanima. Ako i jeste video, pravio se ćorav pred Vučićevom kultnom bistom. Nije stigao da uoči da se njegov idol pretvorio u strašilo od slame, koje uz pomoć pendreka pokušava da zadrži jezivi ljudski lik. Ali se svojih neposlušnih prijatelja odmah odrekao.

Umesto da mu lepo otkaže posao dvorskog verglaša i vrati se među ljude, pa bar malo očisti svoju flekavu biografiju, Dačić upućuje seriju izvinjenja onome koji ga je javno ponizio. Tako je priznao da pripada samo onom koji će pasti, jer je taj za njega poslednja ljubav, da će mu biti pod kolenom do sudnjeg časa koji nije preterano daleko.

Vučić je prešao crtu posle koje više nema povratka. Želeće da ostane na tronu po svaku cenu. Ničiji život njemu ne znači ništa, i to pokazuje i još će pokazivati dok bude dalje razvijao svoju tehnologiju mržnje.

Pobuna protiv njega nije politička borba, nego pitanje opstanka. Još samo malo pod njegovom cokulom, i Srbija će biti nepovratno mrtva.

Da li je sve to mogao da vidi Dačić Ivica sa svoje udobne političke margine, dok se izvinjava Vladaocu koji ga je prozvao lopužom? Toliko je željan da bar još jednom zapeva na dvoru, zabavljajući razdraganu pijanu fukaru, uveren da je to jedino mesto na svetu gde se čuvaju otadžbina i lopovska čast.

Kad se sve to strmekne u septičku jamu, zna li Dačić šta će sa sobom?

Isplivaće kao i uvek, ne brinući šta to oko njega smrdi do neba. Krenuće u potragu za poslom dvorskog klovna kod novog poslodavca. Radiće jedino što ume.