Zašto je u Srbiji omražena riječ genocid

U Mostu RSE razgovaralo se o odnosu vlasti u Srbiji prema srebreničkom genocidu. Sagovornici su bili Žarko Korać, dugogodišnji profesor beogradskog Filozofskog fakuleta, i Dejan Ilić, saradnik portala Peščanik.

Omer Karabeg: Najava britanske rezolucije o Srebrenici, o kojoj treba da se raspravlja u Savetu bezbednosti, izazvala je pravu lavinu ogorčenja u Srbiji. Zbog čega je vlast u Srbiji tako panično reagovala, iako se u nacrtu rezolucije nigde ne pominje Srbija? Ne pominje se čak ni činjenica da je presudom Međunarodnog suda pravde Srbija proglašena odgovornom za to što nije učinila ništa da spreči genocid u Srebrenici.

Žarko Korać: Mislim da postoje dva glavna razloga za takvu reakciju Prvi je što najodgovornija mesta u današnjoj vlasti – znači mesta predsednika vlade, predsednika države i ministara spoljnih poslova – zauzimaju ljudi koji su devedesetih godina participirali u vlasti i snažno podržavali Miloševićevu politiku, čija je posledica bila i ono što se dogodilo u Srebrenici. Oni očigledno imaju problem sa svojom sopstvenom odgovornošću i savešću. Ne bih preterivao s time da njih baš grize savest, ali ih ova godišnjica srebreničkog genocida veoma neugodno podseća na njihovu prošlost koju se oni trude da zaborave ili se prave da je nije ni bilo.

Oni nam nikada nisu objasnili ništa, jedino je premijer Vučić nekoliko puta rekao – eto, to je bila pogrešna politika i na tome se zaustavio. Drugo, pošto oni sebe smatraju proevropskim političarima, oni i njihovi prorežimski takozvani analitičari misle da neko želi da ih spotakne kada im iz prošlosti izvuče jedan takav događaj kao što je Srebrenica. Drugim rečima, insistira se na tome da je svaki govor o Srebrenici iz devedesetih godina u stvari potkopavanje Srbije.

Dejan Ilić: Čini mi se da nije reč o paničnoj reakciji, kao što mi se čini da nije reč ni o masovnoj reakciji. Mislim da su reagovali ljudi koji su na vrhu vlasti i oni koji ih poslušno slede i za njih obavljaju poslove. Ali, ne bih rekao da su oni u panici, jer se osećaju prilično sigurnim na svojim mestima. Inače, najveći broj ljudi u Srbiji je na neki način ravnodušan prema svemu tome. Slažem se da iz njih progovara nečista savest. Oni su se u tome prepoznali i rekli: “Zašto bismo se mi time bavili, to je ponovno potpirivanje sukoba”.

S druge strane, oni čuvaju jedan kontinuitet. Zvanična Srbija nikada nije povukla liniju i rekla da je bilo loše ono što je rađeno u devedesetim godinama, da su bili pogrešni ciljevi za koje su se tada borili i srpske oružane jedinice i srpski političari. Nikada nije rečeno: “Mi sa tim raskidamo”. Ne. Tu postoji kontinuitet. I danas se legitimet za bavljenje politikom u Srbiji stiče prihvatanjem nacionalnih ciljeva koji su onda bili prioritet. To je odbrana jedne politike koja je već više decenija dominantna u Srbiji i sa kojom mi ne umemo da napravimo nikakav jasan raskid.

Cjelovit razgovor možete pročitati na: http://www.slobodnaevropa.org/content/most-rse-zasto-je-u-srbiji-omrazena-rec-genocid/27109847.html