– Vrlo značajan podatak o Nemanjinoj borbi protiv jeretika nalazi se u Žitiju svetog Simeuna, napisanom od njegova sina Stefana Prvovenčanog, navodi Aleksandar Solovjev. ( ‘Svedočanstva pravoslavnih izvora o Bogomilstvu’)
„ježe bo nynja
slyšu v’ korénivšu se v’ malé zlok’zn’nomu, i hulu prinosešta na sveti
duh i razdélijajušta nédelimoje bož’stvo, ježe glagola bezumny Arij,
presékaje jedinosuštnu troicu.“
Svako dokazivanje da ove reči ciljaju ne na bogomilstvo nego na neko arijanstvo (kojeg u to vreme nije bilo u Evropi), zasniva se na nepoznavanju izvora o bogomilstvu. Treba samo pažljivo pročitati šta o njemu piše, između ostalog, Jevtimije Zigavin: xal taotévtov avcov elvat τὴν ἁγίαν Τριάδα, και διάφορον κατὰ τὴν τῶν χημάτων τούτων διαφοράν, καὶ τὴν Ἀρειανικὴν κατατομὴν τῆς μιᾶς φύσεως τούτοις ἐγκαταπειρόντων.
Po Zigavinu, bogomili vrše, pod uticajem demona, ‘arijansko sečenje0 Trojice i dele jedinu njenu prirodu, pošto smatraju njena tri lica nejednakim i različitim. Ova optužba stoji u vezi s jednom od osnovnih tačaka bogomilske teogonije nasleđenim od gnostika učenjem da su Hristos i Sveti duh samo emanacije (eoni) Boga-Oca, njegov Aéyog i IIvona, koje su od njega proizašle u vremenu i opet se u njega vraćaju; oni su kao dva zraka iz njegova mozga.””)
Pošto je i Arije učio nekada da je Isus bio samo poslanik božiji, manji od Oca, logično je da su vizantiski teolozi XII veka (koji su uvek voleli da novu jeres nadovezuju na staru) vezivali u toj tačci bogomilstvo za arijanstvo. – Kao najjači dokaz jeretici su iznosili Hristove reči: ‘Otac moj je veći od mene’ (Jev. Jov. 14, 28); stoga su sabori u Carigradu vodili duge rasprave o značenju tih reči, protiv ‘arijanskog’, tj. bogomilskog njihovog tumačenja.)
Navedene u žitiju reči ne ponavljaju tačno Zigavinove, ali je opšti smisao njihov isti. Vrlo je verovatno da se Grk-episkop Jevtimije, doznavši da u državi ima bogomila, naoružao za bogoslovsku raspru čitanjem ‘Panoplije’ svog imenjaka te izneo Nemanji glavne tačke jeretičkog učenja. Tih tačaka moglo je biti i više u Nemanjinoj besedi, ali je Prvovenčani zapamtio samo jednu koja karakteriše bogomilstvo u izrazima bliskim Zigavinovoj definiciji.”) Time se jasno dokazuje da je Nemanja imao posla s istim bogomilima, sa kojima su se borili u istom veku Aleksije i Manojlo
Komneni.
– Nemanja je poslao protiv tih jeretika (vlastele) čak oružanu snagu, »vooruživ ot slavnyh svoih da ih uhvate; uhapsivši ih, izobličio je njihovu jeres; Prvovenčani se služi pravničkim izrazom: obliči bezbožije ih«, verovatno, bila je neka vrsta sudskog postupka. Onda ih je kaznio vrlo strogo: jedne je spalio na lomači,) a druge kazn’mi različitimi pokaza«) ostale je prognao iz svoje države, konfiskovavši njihove kuće i sva imanja – navodi Solovjev.
Iz ovog suvoparnog i jezivog izveštaja (u kojem nema nikakvih ulepšavanja), vidimo da se Nemanja poslužio onom vizantiskom praksom koja se već bila uobičajila u Vizantiji od vremena Aleksija Komnena: mesto smrtne kazne mačem, propisane u Basilikama za sve maniheje, kazne se diferenciraju za pojedince dolazi čak spaljivanje, ali vrlo retko, dok se za većinu primenjuju druge telesne kazne (u duhu Ekloge i Prohirona) ili proterivanje iz zemlje s konfiskacijom imovine. Slično nalazimo i u čl. 10 Dušanova Zakonika, gde se žigosanje po obrazu i proterivanje iz zemlje propisuje za sjeretike, tj. po mišljenju naučnika, za bogomile.
I Sava na muci…
Prvu, dosta jasnu aluziju na borbu sv. Save protiv bogomila možemo naći već u Teodosijevom pričanju o tome kako je Sava, došavši iz Svete Gore u Studenicu, počeo (izmedu 1206 i 1216 g.) da propoveda po Srbiji: Idući po svoj zemlji svojega otačastva, apostolski propovedaše jevandelje, kazivaše razumno svima Trojicu, sve učaše ovapućenju Sina božjeg, zapovedaše da svi ispovedaju da je On jednak Ocu i bespočetan i da je uvek s njim i da je prede vekova od njega rođen i jednobitans.”) Srbi su već od nekoliko vekova bili kršteni, zašto se sada javila potreba da se njima propoveda jevandelje? Smatramo da je to bilo zbog toga što su bogomilski propovednici išli po narodu i na svoj način tumačili Novi zavet. Stoga je Sava našao za potrebno da lično ode u narod i da putuje po svoj zemlji. On je narodu kazivao razumno Trojicus, jer su je bogomili pogrešno opisivali, vršeći arijansko sečenje« (v. gl. 4). Učio je narod »ovapućenju Sina božjeg, jer su bogomili učili da je Isus imao samo prividno telos (corpus phantasticum).) Insistirao je na tome što je Sin jednak Ocu i bespočetan, pošto su bogomili širili učenje da se Sin javio tek 5500 godina posle stvorenja sveta, kao božja reč (logos) i da nije jednobitan« (homoousios) Oeu; stoga Sava podvlači tu jednakost i jednobitnost.) Sava je zatim naučavao »sve da se Sveti Duh koji izlazi od Oca, koji je jednobitan i jednosaprestolan Ocu i Sinu, slavi i da mu se poklanja. Opet je to oprovrgavanje bogomilskog učenja o tome da je Duh samo emanacija nastala isto 5500 godine, kao zrak iz opne božjeg mozga, a da pre toga ni Sin ni Duh nisu činili dva posebna bića.
Srpske anateme protiv ‘babuna’…
… Smatramo da istoj ‘prvoj Zičkoj redakciji’ pripada i poimenična anatema u kojoj se proklinju Rastudije bosanski i Radomir i Tolko i Tvrdko i Tvrdoš i vsi naricajušte se krstjani i krstjanice, a ne klanjaju- šte se svetim ikonam i krstu časnome. Ta anatema izrično se odnosi na bosanske bogomile, što se vidi po imenima. Rastudije je bio, kao što se dokazalo, poznati zlatar Aristodije iz Zadra, koji je oko 1200 g. bio osu- mnjičen u Splitu kao začetnik jeresi, a često svraćao u Bosnu. Iz I Bata- lova spiska znamo da je on bio osnivač reda gospodina Rastudijas u Bosni, u koji se već pre 1203 g. upisalo 12 redovnika (krstjana), od kojih su Dragić, Ljubin i Dražeta učestvovali u aktu odricanja od pata- renstva 1203 g. na Boljinom polju. Ipak, II Batalov spisak pokazuje da je gospodin Rastudije postao prvi ded bosanske crkve, dok ga nije. nasledio ded Radoje. Iz I Zičke redakcije vidimo da je g. 1221 Rastudije bosanski» (ded) bio dobro poznat srpskoj arhiepiskopiji kao starešina onih koji se isključivo zovu »krstjani i krstjanice.
Ostalih pet imena: Radomir, Dražilo, Tolko, Tvrdko i Tvrdoš dosta su tipično bosanska. Nažalost, nemamo za njih drugih podataka, ali mo- žemo pretpostaviti da su to neki istaknuti strojnici iz g. 1221. Izmedu njih nema ni jednog imena iz I Batalova spiska koji nam izgleda sasta- vljen još pre 1203 g. Posle njih anatemišu se svi koji se zovu krstjani i krstjanice a ne klanjaju se ikonama i krstu časnom. To su članovi reda savršenih«. Značajno je da se tu izrično spominju žene koje su inače igrale veliku ulogu u patarenskim opštinama u Italiji i u Provansi, a i u testamentu gosta Radina ističu se ‘pravi krstjani’ i ‘krstjanice’.
Na razmeđu svjetova
Raširenost jednobožačkog učenja širom Balkana ne čudi. Poznato je da sam Arije biva prognan u Ilirik nakon Nikejskog sabora 325. godine. Među centrima iz kojih su djelovali njegovi sljedbenici bili su bugarski gradovi, potom Sirmium (Srijem – Panonia) , Singidum (Beograd)… zanimljivo da se jedan gradić u Srbiji, nedaleko od bosanske granice, naziva ‘Arilje’.
Historija pominje i tri ‘sirmiumske formule’. Arijanci, podržavani i od vlasti u Carigradu, imali su tihu prevlast na Balkanu, dok se rimski papa Julije I. sukobljava s njima te ih anatemiše.
– Uzme li se u bzir da su svi ilirski imperatori od Konstantina do Justiniana bili po vjeri kršćani arijanci, otimanje kasnijih sljedbenika ortodoksne i katoličke vjere za baštinu Ilira u Carigradu u najširem smislu, je u povijesnom pogledu neutemeljeno. A vjera imperastora Konstantina je sigurno bila i u kontinuitetu Crkve bosanskih krstjana. Bosanski kstjani su bili bliski arijancima, a ne manihejcima, kako su ih optuživali Torquemada i ostali latinski poganski šamani iz doba Inkvizicije, navodi Mirko Vidović.
Na razmeđu dvaju svjetova, Arijanstvo možda se bilo primiralo kroz nekoliko narednih stoljeća, ali nikad ugasilo. Ponovo je buknulo od Bugarske preko Raške i Bosne – kao centralne tačke, pa do jadranske obale (i preko).
Preko Bosne do Jadrana
– Ugarski kralj podupiraše katoličtvo onkraj Save u toliko, u koliko naziraše u njem sgodnu kopču, koja bi one zemlje trajno svezala s ugarskom krunom.
S toga se i dade sav uspjeh katoličtva, koliko se postigao podporom ugarske politike, svesti na to, što je njekoliko tisuća stanovnika dolnjega Podunavlja prešlo u krilo katoličke crkve.
Ovaj je prielaz tako malo djelovao na Bosnu, da skoro svi njezini stanovnici, kao što bješe rimska stolica g. 1373 obavješćena, osim onih, koji su u novije doba bili prešli na katoličku vjeru, bijahu „razkolnici i krivovjerci ” – navodi Franjo Rački.
— oni veruju da je Muhamed onaj sveti duh koga je obećao Hristos svojim učenicima (jev. po Jovanu XIV, 16 i 26; i XV, 26), da je silazak sv. Duha na dan Duhova bio samo predznak dolaska Muhamedova i tumače u svim slučajevima reč Paraklit u korist velikog proroka.
-Poznato je da je u jevanđelju po Jovanu (naročito poštovanom od bogomila) Hristos u oproštajnoj besedi tri puta obećao svojim učenicima budući dolazak Duha-utešitelja (grčki παράκλητος).
Povodeći se za gnosticima, bogomili su smatrali Isusa za jednu od manifestacija božanstva i budno su očekivali dolazak novog božjeg poslanika, tajanstvenog Paraklita.
Dok se u pravoslavnim jevanđeljima veli utešitelj, u bosanskim jevanđeljima ta je reč neprevedena Paraklit, Faraklit kao tajanstveno ime, čak je u prepisu glava izdvojen poseban odeljak: „O Paraklitu.“
Isto je bilo i kod francuskih patara: i oni iako su preveli jevanđelje na narodni jezik, ostavili su netaknutu tajanstvenu grčku reč i raspravljali o „Paraklitu“ – Aleksandar Solovjev.
(MiruhBosne)
Mudri i moćni bosanski velikaši Hranići/Kosače i vlast od Skoplja do Sarajeva
