– Međutim ipak jedini autentični grb ponositih Bošnjana „dobrih kršćana”, koji kad su kod kuće u večitoj pljački i ubijanju stradali odlaze već od X. veka u velikom broju u Španiju i u Egipat,
gde su došli do naslova i časti na dvorovima kalifa i kraljeva istoka i do velikog ugleda.
Tu su vojevali sa arapskim dostojanstvenicima i sa okrunjenim glavama, tu su na svojim grbovima i pečatima slobodnije nosili slaveno-bogumilski znak: lunarne simbole smrti i uskrsnuća uz spirale kao simbole plodnosti, svastiku (zvezdu).
Arapske glave u ono su doba nosili najveće znanje i velik deo tadanje kulture, čemu da ih se stide?
Ponosno su ih nosili ta naša „vsepočtena“ i „svitla gospoda” i sa takovim pečatima i grbovima potvrđivali su često svoje „čojstvo” i svoje „junaštvo”, glavne karakterne crte našega naroda. Narodna svest, slavensko pismo, ime slavensko, stari običaji, čast i obraz to je bio ideal naših starih, iza kojih su se vazda i svuda zalagali sebe i „gospodsku viru“ svoju.
Od tog doba očuvala se na Korčuli i narodna igra „Moreska”, sa crncima viteški bojevi, kojem dr. Pospišil* ne može da razume poreklo.
A unuci imadu li razloga, da zataje slavni grb bosanskog kraljevstva, pa makar i „arapske glave“ ? Nemaju.
Danas znamo, da naši Bošnjani nisu isto što i bugarski bogumili i da nisu bili toliko verski odpadnici, koliko su bili kao politički krivci oklevetani. Oni su bili partija politički protivna nekim pretendentima, partija „antidržavna“, kako bi se da
nas reklo, opozicija tada vladajućoj partiji… – piše J. Belović Bernadžikovska; ‘Zastava’, maj, 1928.
(MiruhBosne)
