Srbija podiže spomenik žrtvama palim za veliku Srbiju

Sada je to i definitivno blizu početku radova: Beograd na ušću dviju rijeka dobija spomenik stradalim Srbima tokom ratova devedesetih godina.

Na budućem spomen-kompleksu naći će se imena 26.000 srpskih žrtava, koliko se tvrdi da ih ima. Gradska vlast stala je iza ove odluke, iako je opozicija bila protiv nje jer je protiv politike dijeljenja žrtava po etničkoj pripadnosti.

Već za nekoliko dana, na dvadesetogišnjicu “Oluje”, biće objavljeni rezultati konkursa za spomenik srpskim žrtvama, poginulim tokom ratova devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Gradski menadžer Goran Vesić ne vidi nikakav problem u podizanju ovakvog spomenika, a na pitanje RSE očekuje li negativne reakcije iz regiona s obzirom da će spomenik biti posvećen samo srpskim žrtvama, ovako odgovara:

“Ne, nije tako. U nazivu koji je dao Odbor za podizanje spomenika kaže se da je to memorijalni kompleks posvećen srpskim žrtvama, kao i građanima Srbije stradalim u ratovima devedesetih godina.”

RSE: Dakle, srpskim žrtvama i građanima Srbije?

Vesić: Tako je. Nisu svi građani Srbije iste etničke pripadnosti, tako da je u tom smislu spomenik podignut svim žrtvama sa teritorije Srbije, odnosno, pripadnicima srpskog naroda.

RSE: To, dakle, uključuje, recimo, i poginule albanske civile sa Kosova tokom bombardovanja i rata na Kosovu?

Vesić: Kao što znate i sami, to što se desilo na Kosovu, to ne ulazi u ratove devedesetih godina, a čija će sve imena biti uklesana, to ćemo tek videti. Ministarstvo nadležno za rad i boračka pitanja ima preciznu evidenciju svih žrtava. Pored toga, u Republici Srpskoj se takođe vodi precizna evidencija, postoji i evidencija žrtava iz Hrvatske. Ono što je važno jeste da je Srbija donela odluku da obeleži stradanje svojih građana – njih je nekoliko desetina hiljada – i da njihova imena ne ostanu nezabeležena, kao što je, recimo, slučaj sa Jasenovcem, gde imamo spomenik i memorijalni kompleks, ali ne znamo ime maltene nijedne žrtve.

Vesić kaže da ovim povodom ne očekuje nezadovoljstvo u regionu “zato što mi svi krećemo ka boljoj saradnji, a što se tiče tumačenja istorije – uvek će biti razlika i svako će određene događaje tumačiti na svoj način”.

Prije nekoliko mjeseci, kada se u Skupštini Beograda o tome odlučivalo, protiv odluke o podizanju spomenika srpskim žrtavama bili su odbornici opozicione Demokartske stranke. Odbornik DS-a Balša Božović kazao je da Beograd nikada nije dijelio žrtve i da je nedopustivo da se spomenik zove „Spomenik srpskim žrtvama“. On je pozvao Skupštinu grada da preimenuje naziv u „Spomenik svim žrtvama ratova od 1991. godine“.

„Ne razumem zašto bi neko delio žrtve po nacionalnosti ili veri. Već se 1990-ih dogodio jedan rat koji se, nadam se, više nikada neće ponoviti. Molim Skupštinu grada da promeni naziv i da se naziv definiše kao svim žrtvama rata“, kazao je tada Božović, a i njegov stranački kolega Zoran Alimpić upitao je zašto spomenik samo žrtvama jedne nacionalne grupe. Podsjetio je u tom kontekstu da je u Srbiji diskriminacija zabranjena i upitao da li se ta ustavna zabrana odnosi samo na žive ili i na žrtve.

Psihološki u devedesetima

Spomenici su uvek više svedoci vremena u kome nastaju, a mnogo manje događaja ili ličnosti koje komemorišu. Najavljeno podizanje spomenika srpskim žrtvama samo je dokaz da srpsko društvo još uvek psihološki nije izašlo iz logike rata devedesetih, ocjenjuje za Radio Slobodna Evropa historičar Milivoj Bešlin.

“Ovo je na neki način samo nastavak te politike i te logike devedesetih, samo drugim sredstvima; zato što u ratu u prvi plan uvek stavljate vlastite žrtve u cilju samoviktimizacije, negovanja žrtveničkog, martirološkog obrasca, dok u miru u postkonfliktnim društvima imate obavezu da se suočite sa tuđim žrtvama, dakle, žrtvama koje su stradale od vaših sunarodnika. U tom smislu smatram da je ovaj spomenik pre svega u funkciji prekrivanja i prikrivanja ratne politike kojom je Miloševićeva Srbija vodila devedesetih. Mislim da sve žrtve rata u Bosni, koje su zaista najbrojnije, ili pak Srebrenica – to neće biti manje zločini ako se pokušavaju prekriti srpskim žrtvama, kojih je, nesporno, bilo. Naprotiv, time se, dakle, ovakvim jednim spomenikom i negovanjem tog žrtveničkog obrasca prema vlastitom narodu, ne samo da se ne umanjuje strahota počinjenih zločina prema drugima nego se time minorizuje pijetet prema žrtvama vlastitog naroda”, ocjenjuje Milivoj Bešlin.

Pitam se kako bi na plan za spomenik srpskim žrtvama i žrtvama građana Srbije mogao da reaguje neko sa strane. Verovatno bi se pitao o kom je to najvećem stradanju Srba reč, kaže filmski reditelj i publicista Lazar Stojanović.

“Verovatno bi se neko našao da mu objasni da je reč o Jasenovcu, gde je odista postojao progon po etničkom osnovu, ali ne samo Srba nego i drugih. Pa bi se onda pitao a zašto ne i drugim žrtvama jer spomenik koji je tamo podignut spomenik je svim žrtvama, a ne samo srpskim – iako su one bile, naravno, većinske. Onda bi mu verovatno neko objasnio da je reč o poslednjem ratu. Onda bi on rekao: da, u poslednjem ratu svi su imali mnogo civilnih žrtava, osim može biti Slovenaca – pa zašto su sada baš srpske žrtve važnije od drugih? Da li ih je više? Pa, nije ih najviše. Da li su to žrtve etničkog progona, u kom slučaju onda ima smisla dizati spomenik? Onda bi mu rekli – pa ne, znate, bilo je tu puno tih civilnih stradanja, bilo je kolateralnih stradanja u bombardovanjima lokalno, ali reč je o Srbima van Srbije koji su stradali delom zbog ratnih dejstava, a delom, nesumnjivo, i zbog etničkih progona jer su bili doživljavani kao neprijatelji ili pobunjenici na nekoj teritoriji. Onda bi taj čovek pitao a zašto se taj spomenik podiže baš ovde u Beogradu, kakve veze Beograd ima s tim. E, onda bi neko, ali taj bi verovatno bio kvalifikovan kao rđav Srbin, morao da mu objasni da se mi upravo nalazimo u jednoj kampanji koja je počela još u Miloševićevo vreme, a sada je posebno uzela maha, da se rat tretira ravnopravno, u njemu nije pobedio niko, u njemu su samo stradali razni nevini ljudi i pojedini zločinci su ubijali pojedine žrtve, ponekad na genocidnoj osnovi, ali ne neka strana više od druge”, navodi Lazarević.

Cilj je, dakle, ove kampanje, objašnjava Stojanović, da se izbriše državni faktor u tim stradanjima.

“Mi gubimo iz vida one zločine koji su nastajali kad organizovanom državnom politikom organizovane ili paravojne i parapolicijske snage vrše zločine kao promišljeni deo jednog plana koji je i genocidan u određenim svojim ispoljavanjima. E, tu onda nismo svi isti i zbog toga se podižu svi ti spomenici; da pokažu kako je to sve nekako ipak ravno, jednako – mir, mir, mir, niko nije kriv. Ta kampanja je u toku, ona je opasna i taj spomenik je deo te kampanje. Što pre građani budu razumeli da je protiv njihovog interesa bilo kakvo povezivanje njih sa zločinima koje nisu izvršili ili od kojih nisu stradali – utoliko će biti bolje”, ocjenjuje Lazar Stojanović.

(RSE/mb/zokstersomething.com)