Zločini u Bosni su bili državni posao, počinile su ih oružane snage Srbije, vojska i policija

Zločini u Bosni su bili državni posao, počinile su ih oružane snage Srbije, vojska i policija

 

Konačna presuda Radovanu Karadžiću u srpskoj javnosti neće proizvesti dugo očekivanu katarzu, a način na koji srpsko društvo šuti na činjenicu da je ratni vođa bosanskih Srba osuđen na doživotni zatvor govori kako je poricanje zločina „normalno“ stanje.

Srbija se ne želi suočiti i sa mnogim drugim „istinama o ratu“ a o agresiji koju je počinila na Bosnu i Hercegovinu uopšte se ne govori i ta je riječ, baš kao i termin genocid „zabranjena za spominjanje“ u srpskom društvu, kaže novinar i publicist Bojan Tončić.

„A zločini su bili državni posao, počinile su ih oružane snage Srbije, vojska i policija“ decidan je Tončić kada govori o ulozi Srbije u ratu koji se vodio u Bosni i Hercegovini i baš je zbog ovakvih stavova desetljećima na meti nacionalističkih krugova.

Bojan Tončić komentator je i kolumnista XXZ magazina i saradnik brojnih medijima u regionu. Glavne teme njegovih napisa su ratni zločini i suočenje s prošlošću.

Dobitnik je nagrade “Dušan Bogavac” koja se dodjeljuje za novinarsku etiku i hrabrost.

  • Presuda Radovanu Karadžiću je preinačena u doživotnu kaznu zatvora. Kako komentarišete tu odluku; da li je pravda zadovoljena kada se uzme u obzir razmjer zločina za koje se Karadžić teretio?

Reč je o najtežoj kazni koja se može izreći i možemo samo da žalimo za tim što su na slobodi zlikovci koji su prepušteni prijateljskim domaćim pravosuđima. Neke od njih teško, rekao bih neoborivo, optužuju svedočenja u procesu vođenom protiv Karadžića. Ako je svrha kažnjavanja satisfakcija žrtava, neka one govore o njoj. Ona druga, pokušaj da se iz tog zlikovca izvuče čovek – osuđena je na propast.

  • Radovan Karadžić je osuđen za genocid u Srebrenici, a za ostalih sedam opština faktički je „amnestiran“. Koliko takvo postavljanje presuda zanemaruje činjenicu da je agresija na BiH počinjena na cijeloj njenoj teritoriji?

U senci maksimalne kazne ostali su toponimi zločina i monstruoznosti počinjenih u sedam opština izuzetih još u prvostepenoj presudi. Tu su logori u kojima je neljudskost imala zastrašujue razmere, ali i uticaj na stvaranje nepodnošljvih uslova za život. Tu se može govoriti o genocidu, ja mislim da jeste.

U Srbiji o agresiji na Bosnu i Hercegovinu niko ne govori, ta je reč, baš kao i “genocid” neformalno zabranjena, toleriše se ruganje žrtvama i negiranje bilo kakvog zločina koji su počinili Srbi. A zločini su bili državni posao, počinile su ih oružane snage Srbije, vojska i policija. Ključna je činjenica da u Bosni i Hercegovini nije bilo paravojnih formacija, jer je sve jedinice, kako god sebe nazivale (recimo “Osvetnici” Milana Lukića), opremala država, dajući im za učešće u ratu mogućnost da nekažnjeno ubijaju i pljačkaju.

  • Među tih sedam opština su i one u bosanskoj Krajini. Na koji način će se sada gledati na recimo sistem koncentracionih logora (Manjača, Omarska, Kereterm i dr.) ili, na masovna ubistva u Prijedoru i Sanskom Mostu?

Gledaće se uz cinično, podmuklo pitanje “Šta je to”. U Srbiji ima ljudi koji znaju za logore, ima nevladinih organizacija koje obilaze te toponime zločina, ali, većinsko je raspoloženje negiranje i neverica, odnosno potpuna nezainteresovanost. Slično je kao i 1992, kada je Beogradski krug ukazivao na patnje i stradanja u Sarajevu.

  • Koliko će nakon svega, nakon okončanja suđenja u Hagu, postojati svijest da se rat u BiH zapravo vodio i planirao iz Beograda i hoće li svi ti ljudi Miloševićevog režima biti abolirani odgovornosti za počinjena zlodjela?

Na žalost, kasno je sada postavljati to pitanje, budući da su zlikovci definitivno heroji, u državnim i privatnim medijima, prema tretmanu koji uživaju u društvu, ali i u udžbenicima. Ne vidim naznaku promena odnosa prema ratnim zločinima i zločincima – evo, danas je profašistički Vladin dnevnik “Večernje novosti” objavio tupave aforizme Radovana Karadžića. Ljudi iz Miloševićevog režima, učesnici u zločinima, uglavnom su napredovali, mnogi su i sada u vlasti, neki su zlikovci i dalje ugledni oficiri vojske i policije, neki su razvili uspešne poslove sa državom. Ispostavlja se da je ratni zločinac iza rešetaka gotovo incident.

  • U Srbiji je još uvijek živ narativ o „srpskim stradanjima“ koji niko ne želi negirati, ali postoji li istinske svijesti o tome šta ta sintagma znači. Recimo, kao kolektiv Srbi prognani iz Hrvatske i neosporna činjenica da ih više nema u pola BiH. Ima li svijesti o tome da je za taj kolektivni egzodus najodgovrnija srpska politika?

Nema svesti, ali nema ni osećaja odgovornosti ni za šta što su Srbi učinili drugim narodima. U Srbiji se govori o “Oluji”, reč je o vojno-redarstvenoj akciji u kojoj su počinjeni teški zločini nad civilima. Neka sela etnički su očišćena. Niko se, međutim, ne pita kako su ta sela postala isključivo srpska, kako su iz njih prognani Hrvati tokom balvan-revolucije 1991, kako je Srbija potpalila ratni požar u Hrvatskoj. Pod uticajem propagande – ne govorim o opravdanju, nego o mogućem uzroku – Srbi su samo žrtve, mali broj ljudi govori o velikosrpskoj hegemonističkoj nameri i njenoj realizaciji koja je koštala na hiljade života.

  • Kako se u Srbiji danas gleda na intelektualce SANU-a, Dobricu Ćosića, Radovana Samardžića, Matiju Bećkovića. Je li javnost svjesna njihove  odgovornosti za te sumanute državne nacionalne projekte koji su proizveli tolika stradanja?

Oni do kojih ta saznanja i dođu jednostavno ćute, bojeći se vlastitog saučesništva u zločinima. Velikosrpska ideja nije potrošena, naprotiv, ona se samo uvija u drugačiju oblandu, poprima drugačija obličja. Nje se treba bojati kao što se novog pojavnog oblika zaraze boji lekar u filmu “Variola vera”. Nove ideje kao povod za novu klanicu stanuju I u SANU, glavnom logističkom centru Mladićevih I Karadžićevih haubica, ali nacionalizam je u svim segmentima društva.

  • Šta znači “srpski kulturni prostor“ o kojem govori srbijanski ministar kulture Vladan Vukosavljević? Obnova na novim uzusima ideje ujedinjenja svih srpskih zemalja? Novi „meki“ projekat Velike Srbije?

Upravo ovo o čemu govorimo, neće niko promovisati nekakav novi manifest “zaokruženja teritorije”, ali će govoriti o “kulturnom prostoru” koji je, zapravo, kartografija nove hegemonije. Srećna je okolnost to što je Srbija razoružana, a nesrećna činjenica da na balkanskom prostoru i dalje može da bude smetnja bilo kakvoj naznaci normalnog života. Nema “mekog” projekta velike Srbije, svaki od njih podrazumeva nemilosrdnu brutalnost, ubijanje, raseljavanje. Ta priča nije završena!

  • U kakvom je stanju srpsko društvo kada opozicione proteste predvode opetovani fašisti kakav je Boško Obradović i deklarirani nacionalist kakav je Vuk Jeremić?

U jezivom. Antinacionalisti, sve više i antifašisti uopšte, nalaze se u makazama; oni su taoci sumanute politike koja je gotovo identična u vlasti i opoziciji. Manifestacije života koje ste pomenuli pravilo su, a ne izuzetak.

  • Društvo je zaboravilo na društveno – političko djelovanje Vuka Draškovića, koji je danas samo pisac, pravoslavni mistik i pomiritelj. I na ulogu Vojislava Šešelja u stvaranju ratnohuškačke atmosfere?

Vuk Drašković danas kao javna ličnost ne greši (ne govorim o poslednjim romanima koje nisam čitao), iznosi građanske političke stavove, ukazuje na zablude u kojima je i sam učestvovao. Vojislav Šešelj je, pak, ornament srbijanske politike koja se, uglavnom, svodi na opasni nacionalizam, na retrogradne ideje i promovisanje neljudskosti i prava građanstva za sve što je sumanuto, suicidno, opasno.

  • Da li će doći do skorijeg međusobno priznanja Srbije i Kosova, do razmjene teritorija o kojoj se toliko govori u posljednje vrijeme i što je ključno da li će to podrazumijevati novu „razmjenu stanovništva“?

Krajnje je vreme da Srbija prizna Kosovo, ali o priznanju Kosova kao nezavisne države ona ne odlučuje. Režim šmira zalaganje za umišljenu “teritorijalnu celovitost”, ali sve manje ubedljivo. Opasna je ideja navodnog prihvatanja realnosti koja dolazi i iz nekih zapadnih krugova – nova kartografija je sumanuti potez, nove etnički čiste teritorije znače jedino klanicu.

  • Računa li zvanični Beograd na kompenzacije u slučaju priznanja nezavisnosti Kosova. Odnosno, hoće li Republika Srpska biti „nagrada“ Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova?

Mislim da takve računice pravi Milorad Dodik, ali u Beogradu imaju podršku Ivice Dačića, Miloševićevog glasnogovornika smrti, iskusnog u promovisanju bolesnih ideja. Takav je njegov stav o Republici Srpskoj koja je, kako kaže “danas možda čak i veći državni i nacionalni interes od Kosova”. Ima u Beogradu još sličnih moralnih i intelektualnih Pigmeja koji traže vlastito mesto u istoriji. Ne treba ih potcenjivati, sposobni su i motivisani da učine mnogo zla.

Izvor: Al Jazeera

Previous Bosanske čokoladice BarDo na londonskom Sajmu hrane i pića
Next Ćevabdžinica „Hari“ napravila najveću i najautentičniju porciju ćevapa (VIDEO)

You might also like

NAŠI DANI

Lijep primjer iz Gračanice: Pronađenu torbicu i novac vratio vlasniku

Događaj koji se desio ovih dana u Gračanici vraća vjeru i nadu u ljude, omladinu. Jedan Gračanlija je na izletištu Bijela voda u Sokolu zaboravio torbicu u kojoj su bili

NAŠI DANI

Godišnjica masakra na Markalama: Poginulo 67 sugrađana, a ranjena 142

Povodom 5. februara, Dana sjećanja na sve poginule građane Sarajeva u periodu od 1992. do 1995. godine, i 22. godišnjice stradanja građana Sarajeva na pijaci Markale u petak će biti održana

NAŠI DANI

Tuzla: Počela dvodnevna naučna manifestacija “Historijski pogledi”

  Posmatrajući sa historijskog aspekta, 2018. godina je značajna po obilježavanju nekoliko važnih godišnjica vezanih za događaje iz historije Bosne i Hercegovine. To je razlog zašto su baš ovu godinu